Na slici je moj deda Jozef Bodnar. Bio je odličan majstor, cenjen i poštovan, još u doba Kraljevine Jugoslavije. Rođen je u jednom malom Banatskom selu, koje odavno više ne postoji jer su komunisti posle rata pobili tamo gomilu civilnog stanovništva, a ostale raselili jer su bili Nemačke nacionalnosti. Na sreću, on se još davno pre rata preselio u Beograd gde je diplomirao i postao mašinbravar.
Kada je mirno doba njegovog života 1941. godine bilo završeno, rat ga je zatekao oženjenog sa mojom bakom Angelom i dve male ćerke, jedna od njih je bila moja majka Olga. Kao i svi drugi, mučio se da nahrani porodicu kako god je znao i umeo. Radio je i kao vodoinstalater, ne bi li zaradio dovoljno novca za život. Samo jednom se prevario i prišao kamionu sa koga su Nemački okupatorski vojnici delili vekne hleba sirotinji. Obratio se vojniku na Nemačkom jeziku, nadajući se da će mu ovaj dati veknu hleba.
„ Kamarad, gib mir bitte, einen laib brot!“
Pružio je ruku ka njemu u nadi, a vojnik sa kamiona samo što ga nije pljunuo.
„Drug? Nisam ti ja nikakav drug! Da smo drugovi, ti bi bio u uniformi Rajha isto kao i ja, ne bi se šetkao po ulici u civilnom odelu! Ti si dezerter i izdajnik i treba te streljati, a ne hraniti hlebom!“ Vikao je na dedu.
Ubrzo posle toga, na vrata njegovog stana su zakucali pripadnici zloglasne SS, (Shutz Staffeln). Kada je otvorio vrata, podigli su visoko ruke uz povike „HEIL HITLER!“, a odmah zatim mu pružili nacističku uniformu i čestitali prijem u njihovu jedinicu. Bacio je uniformu na pod i rekao im da idu bestraga. Otišli su uvređeni i besni, a on je zalupio vrata za njima sa gađenjem. U tom trenutku nije bio svestan kome se zamerio. Posle njih su došli „Kiflaši“, specijalna policija koju su tako zvali zbog velikih metalnih oznaka u obliku kifle, ili polumeseca. Nosili su ih na lancu oko vrata, a preko uniforme. Tom prilikom je uhapšen i po kratkom postupku poslat u logor na Banjici, a odatle po kazni u radni logor u rudnik „Bor“. Kada je tamo proveo pola godine prisilnog rada, shvatili su da ne mogu da ga slomiju tako lako. Ucenili su ga pretnjom da će i njegova buduća udovica sa ćerkama završiti u logoru ako ne pristane na saradnju. Na kraju je morao da pristane. Ko od nas ne bi na njegovom mestu? Izvukli su ga iz dubina rudnika i postavili da održava zgradu u kojoj se tada nalazio „Kulturbund“, glavno mesto okupljanja folksdojčera. Nije mu više bilo bitno, porodica mu je bila pošteđena sigurne smrti.
Kada je Crvena armija očistila Beograd od Nemaca, niko ga nije nešto posebno maltretirao, ili on nije hteo o tome da mi priča. U to vreme kada mi je pričao o svom životu, ja sam bio mali, a komunisti su tada još uvek bili strahovito jaki i opasni. Bilo je pametnije da se ne priča mnogo, pogotovo ne deci.
Znam samo da nikada nije bio član ni jedne partije u svom životu. I meni je savetovao da tako postupim kad porastem. Posle rata je bio zaposlen kao šef kotlarnice u Saveznoj narodnoj skupštini, jer se dokazao kao jedan od najboljih majstora, a takvi su bili potrebni svakoj vlasti. Od njih je dobio i ovaj orden rada sa srebrnim vencem na slici.
Moj deda Joca je doživeo duboku starost i umro 1994. godine.
Dosta kasnije, 2000. godine sam sasvim slučajno pronašao akt o oduzimanju njegovog privatnog zemljišta u gomili starih bezvrednih, odavno požutelih dokumenata. Bila je u pitanju eksproprijacija zemljišta koja se inače sprovodila bez ikakvog suđenja i krivice. Jednostavno je to zemljište navodno trebalo državi za nešto, tako da je Gradska eksproprijaciona komisija 1948. godine oduzela malu parcelu koju je deda Joca nepunih godinu dana ranije kupio štedeći od svoje radničke plate. Kasnije je 1995-96. godine kod nas donet novi Zakon o eksproprijaciji, (Nekim čudom, u doba vladavine Slobodana Miloševića, i to je do sada jedini pošten Zakon koji tretira problem restitucije, bar koliko je meni poznato) u kome piše da ako nije primljena novčana naknada i ako zemljište nije do sada privedeno nameni eksproprijacije, mora da se vrati ranijem vlasniku. Ispitao sam celu stvar. Deda je, srećom, odbio da primi naknadu koja je bila toliko mala da je bila beznačajna. Osim toga, na tom mestu nikada nije ništa sazidano. Oba uslova za vraćanje otete imovine su bila ispunjena, i ja sam predao Opštini Zvezdara zahtev za ukidanje eksproprijacije dedine parcele 2001. godine.
Bez obzira na donet i važeći Zakon, vlasti nisu imale sluha za njegovu praktičnu primenu. Morao sam da postanem dosadan. Jako dosadan. Opsedao sam opštinske službenike svake srede, jer sam taj dan bio odredio za čekanje ispred vrata opštinskog pravobranilaštva i službe za imovinsko pravne poslove. Utorak je već bio zauzet, jer mi je to bio dan za opsadu nadležnih činovnika u opštini Voždovac, a po istom poslu obaranja eksproprijacije parcele na Voždovcu, nasleđene od drugog dede, Vladimira. Jednom prilikom sam bio toliko dosadan u prostorijama opštine Zvezdara, naime nisam hteo da izađem iz kancelarije dok mi ne daju obrazloženje da su mi čak zvali i obezbeđenje da bi me izbacili napolje, na ulicu.
Posle mnogo muka i problema, uspeo sam 2005. godine da se izborim za pravedno rešenje. Odlukom lično Predsednika Opštine, dobrog i poštenog čoveka, sada na žalost pokojnog g. Milana Popovića, građevinska parcela mog dede Joce vraćena je njegovim naslednicima. Hvala mu.
Veliko hvala i mom dedi Joci na svemu. Najviše na tome što je dao sve od sebe da ja postanem čovek kakav sam danas.
