Krvnik Saša

General Aleksandar fon Ler sa nadimkom Saša (Alexander von Löhr) ustvari je rođen u Rumuniji, u gradu Turnu Severin u tom delu Banata. Otac mu je bio Nemac, Fridrih, a majka mu je bila Ruskinja Katarina, pravoslavne vere. Školovao se u Pančevu gde je i završio srednju školu. Kao mladić je bio špijun i uhoda, dobro je upoznao Banat i prepešačio ga celog. Pravio je topografske karte srpskih položaja za račun austrougarskih pilota, koji bi trebalo da ih bombarduju u nadolazećem ratu. Odlično je govorio ruski, rumunski, mađarski i srpski jezik. Kada je završio vojnu akademiju u Beču, njegov prvi borbeni let je bio upravo baš iznad Beograda, gde je komandovao austrougarskim bataljonom. Pretpostavlja se da je od tada nosio bolne uspomene i želju za nečovečnim razaranjem Beograda u drugom svetskom ratu.

Čim je došao u Beograd koji je prethodno razorio bombama, za oko mu je zapala vila Acovića u kojoj se bio raskomotio Franc Nojhauzer još u Aprilu mesecu, odmah posle bombardovanja grada. Po kratkom postupku je iz nje izbacio i Nojhauzera, i porodicu Acović, koja je do tada bila prinuđena da živi u prostorijama za poslugu. Dozvoljeno im je bilo da ponesu samo knjige, tepihe i slike. Kasnije je Ler opljačkao između ostalog i sav nameštaj Acovića i poneo ga sa sobom u Nemačku, što jasno i nedvosmisleno pokazuje kakav je to čovek bio. Nesrećni gospodin Aleksandar Acović je umro 1957. godine bez svoje imovine, koju je Peko Dapčević „Oslobodio za svog maršala“1945. kako je on lično vikao dok je na konju ujahao u vilu porodice Acović.

Ali, Saša se ipak nije osećao sigurno za vreme rata u toj vili. Rešio je da sagradi sebi sklonište ispod Tasmajdana, u pećinama koje su nekada davno nastale kao rudnici kamenja.

Danas je to velika pećina ispod betonskih lučnih svodova. Tu se nalaze i debela čelična vrata, nazvana „fon Lerova vrata“. Jako su teška i problem ih je pomeriti. Imaju debele šipove koji su nekada služili da uđu u zidove pećine sa strane i na taj način bi vrata bila blokirana iznutra. Odmah iza njih počinje gomila hodnika, koji se prostiru na sve strane. Jedan je vodio do električne centrale na dizel pogon, tu je bila i telefonska centrala koja je povezivala sve prostorije u kojima bi oko hiljadu vojnika moglo da boravi šest meseci bez izlaženja na površinu. Tu je negde bila smeštena i specijalna policija Gestapo sa zatvorom, iz koga nikada ni jedan Srbin nije izašao živ. Video sam dole i dosta ostataka instalacija iz tog doba, kao i razne vojne maslinasto zelene sprave čija mi namena nije poznata. Nisam mogao da se oduprem utisku da je tu, ispod našeg Tašmajdana, Saša napravio čitav jedan mali podzemni grad. Nadam se da će jednog dana ovaj veličanstveni prostor biti otvoren za javnost, a zašto da ne, i za turističke posete.

Sve je to krvniku Saši malo vredelo. Na kraju rata se predao partizanima i potpisao kapitulaciju svoje vojske. Međutim, nisu ga dobro čuvali, pa je pobegao i kasnije preko radio stanice povukao kapitulaciju, pa pobegao u Austriju. Tamo se predao Englezima, koji su ga deportovali nazad partizanima od kojih je pobegao. Suđeno mu je u Beogradu i kao ratni zločinac je osuđen na smrt i streljan tek 1947. godine.