Pasje groblje i druge „Lijeve greške“

Moša Pijade sa prvog zasedanja AVNOJ-a, novembar 1942. u Bihaću:

„Potrebno je stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će ovi iz osvete da pale sela.

Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećavati veliku pljačku. Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom. Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi.

Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere.

Samo nesrećni postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelj svakog blagostanja, reda i mira.“

(Dokument se nalazi u Arhivu vojnoistorijskog instituta u Beogradu)

U stvari, u Crnoj Gori je počelo stradanje pre ove izjave. Zna se da je komunistički vrh na čelu sa Brozom i Pijade priznao i osudio komunističke zločine iz 1941. i 1942. godine, nazivajući ih „sektašenje“. Međutim, za osudom sopstvenih zločina nije usledila osuda njihove posledice, početak krvavog građanskog rata u okupiranoj Crnoj Gori. Jednostavno su pobegli od odgovornosti za posledice. Odgovornost u hijerarhiji komunista je bila surova, svaka neposlušnost nižih činova se kažnjavala streljanjem po kratkom postupku, tako se sva odgovornost za monstruozne zločine može pripisati vrhuški samog pokreta, Josipu Brozu i njegovom drugu sa robije, Moši Pijade.

Princip da se zbog jednog člana porodice koji je bio u četnicima strelja čitava njegova porodica, bio je princip komunističkog rukovodstva u to vreme. Tipičan primer takve politike je slučaj Mihajla Mandića, crnogorskog barjaktara i nosioca mnogih ordena za hrabrost u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Pozvan je u partizansku komandu u Kolašinu na razgovor, a potom ubijen sa svoja tri sina: Radosavom, Mašanom i osamnaestogodišnjim Jovom. Ubijeni su na Badnji dan 1942. u lugu pored reke Tare zbog toga što je červrti Mihajlov sin, Miljan, bio u četnicima. Komunistima ni to nije bilo dovoljno, pa su ubili i Mandićevog psa, perverzno ga razapeli na krst i na njemu okačili tablu sa natpisom „Pasje groblje“.

Na Pasjem groblju se posle ove likvidacije desio masovni zločin komunista. Po jednim podacima, tu su maljevima ubijani civili da se ne bi čuli pucnji. Tom prilikom je likvidirano 240 civila pod raznim besmislenim optužbama. Grobovi im nisu bili obeležavani. Po drugim izvorima, npr. Vučića Ilinčića, kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske, na tom mestu je stradalo čak 373 civila među kojima je bilo žena i devojaka. Žrtvama su ruke i noge bile polomljene, zubi bili povađeni grubim kleštima dok su još bili živi, a potom su im glave bile razmrskane drvenim maljevima, čije udarce su čuli stanovnici okolnih kuća, te noći uoči Božića.

Do koje granice je išlo to ludilo, vidi se iz sledećeg primera Pavla Kovačevića.

Provereni komunisti, rođena braća Pavle i Stanko Kovačević su osmi mart 1942. godine proglasili za dan opšteg veselja u Grahovu i naredili da moraju da prisustvuju i meštani okolnih sela. Skup je bio pod nazivom “Borba protiv pete kolone„ a vrhunac slavlja je trebala da bude javna likvidacija izdajnika Novice Dakovića. Uveče, u jeku proslave, na binu se popeo Pavle i pozvao narod na borbu protiv neprijatelja radničke klase, žandarma, a naglasio je da treba pobiti sve koji su primali penziju i živeli na račun radničke klase i seljaka. Tada se iz mase okupljenih začuo ženski glas koji je doviknuo Pavlu:

„Pavle, treba najprije da ubiješ svog oca, jer je on kao oficir primao mnogo veću penziju od drugih!“ Bio je to glas Zorke Rajković, udovice pokojnog Peke Rajkovića koji je prethodno ubijen kao „petokolonaš koji je primao veliku penziju“.

Kada je to čuo, Pavle je odmah poslao patrolu da dovedu njegovog oca iz kuće koja je bila u blizini. Poveo je osuđenika na smrt, Novicu Dakovića, i sa njim dočekao patrolu koja je vodila njegovog oca na pola puta. Novicu i svog osamdesetogodišnjeg oca Petra je po kratkom postupku ubio na sred ulice iz pištolja. Potom je mrtvog oca uhvatio za nogu u uvukao ga u baštu. Zatim se hladnokrvno vratio na proslavu i naredio da veselje traje do jutra.

U kancelariju te zveri ljudskog lika je ujutru došla njegova majka Joke. Pitala ga je da li može da vidi Petra, a on je odgovorio: „Ne možeš, sinoć smo ga ubili“.

Odmah posle ubistva svog oca, Pavle Petrov Kovačević je unapređen na mesto političkog komesara Operativnog štaba za Hercegovinu.

Bezbroj je ovakvih primera. Dosta toga objašnjava prof. Dr. Božidar Tadić u svojoj knjizi „Pivsko selo Smriječno“ on navodi da su se likvidacije uglavnom izvršavane bez ikakvog suđenja. Naoružane grupe skojevaca su slate da uhapse ljude i dovedu ih do Reonskog komiteta, a ustvari da ih usput negde na nenaseljenom mestu likvidiraju.

Profesor Željko V. Zirojević, istoričar i publicista, izneo je u javnost malo poznate podatke u vezi sa stradanjem sveštenika i monaha na prostorima mitropolije Crnogorsko primorske u vreme masovnih zločina koje je Broz nazvao „Lijeve greške“.

Ako pogledate spisak štaba 5. crnogorske proleterske brigade u trenutku njenog osnivanja juna 1942. videćete da je osim komandanta Save Kovačevića bilo još šest članova štaba. Među njima su bila i dva pravoslavna sveštenika, Kalezić Đorđije, član KPJ od 1941. i Drakić Vidak, član KPJ. Ostali pravoslavni sveštenici koji nisu bili za KPJ i ateističke principe su po mišljenju Broza bili sumnjivi a kasnije i likvidirani. Uglavnom su potom bili bačeni u jame i bunare.

Jeromonah Teofan Beatović iz manastira Kosijerevo, odvodi grupa partizana na Badnji dan 1942. Ubijen je i bačen u jamu kod sela Vidne.

Jeromonah Gavrilo Dabić iz manastira Župa kod Nikšića odveden je na Blagovesti u partizanski štab u koji nikada nije stigao. Ubijen je usput i bačen u jamu zvanu „Ploča“ u selu Dragovoljićima.

Sveštenik Novo Delić, paroh, ubijen je na monstruozan način 3.aprila 1942. u 2 sata posle ponoći i bačen u bunar blizu Šavnika.

Posle strašnog ustanka ogorčenog naroda, rodbine pobacanih u jame, u kojem su masovno hvatali komuniste i predavali ih italijanskim vlastima, Broz je shvatio da je ostao bez vojske u Crnoj Gori. Okomio se na svoje partijske drugove koji su bili odgovorni za sva ova ubistva, ali im nije sudio za masovne likvidacije, kako je Broz sam to kvalifikovao. Umesto toga, usledile su smene u vrhu KPJ. Milovan Đilas i drugi su kažnjeni partijskim ukorom pred isključenje. Svi su ostali u vrhu partije i kasnije napredovali dalje, tako da je Brozova kazna u stvari bila čisto propagandne prirode.