Da li sumnjate da ostaci komunizma još uvek vedre i oblače u Srbiji?
Pre pet godina je doneta odluka Višeg suda u Beogradu po kojoj je rehabilitovan komandant JKVuO Dragoljub Mihailović. Time je poništena odluka komunističkog suda iz 1946. jer je viši sud utvrdio da Mihailović nije imao odbranu na suđenju 1946., ni pravo žalbe. Sve pravne posledice komunističke presude postale su ništavne, osim, naravno, činjenice da je komandant bio streljan dva dana posle donošenja presude. U tom trenutku su svi posmatrači u sali ustali, a njihov aplauz je trajao nekoliko minuta. Jedino su ostale da sede pripadnice pokreta “Žene u crnom” koje su se protivile rehabilitaciji. Danas, kada se, na žalost, još uvek ne zna ni gde je grob pokojnog Mihailovića, od strane dnevnih listova “Politika” i “Večernje novosti” stiže novo razočaranje: pokušaj Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije da objavi čitulju za pomen ubijenom komandantu nije dozvoljen. Ko je to zabranio i zbog čega? Stičem utisak da i dalje živim u 1946. godini, samo su okupatori zamenili partizanske uniforme za odela i kravate. Više se ne guraju u KPJ, sada su se razmileli kao virus u skoro sve postojeće stranke. Tito je sledio princip „Posle mene pokolj“, to se i ostvarilo u krvavom građanskom ratu devedesetih. Ali niko nije mogao da predvidi da će i posle svega ostaci njegovog režima krojiti kapu svima nama čak i danas u 21. veku. Da nekim slučajem Kafka danas piše svoj roman „Proces“ u Srbiji, knjiga bi imala bar deset tomova. Uprkos rehabilitaciji tzv. „Državnih neprijatelja“ i ništavnosti presuda protiv istih, i dalje se ništa suštinski ne menja. Imovina od komunista prokletih i obespravljenih građana se ne vraća njihovim naslednicima, a danas se jasno vidi da ne može da se objavi ni pomen takvima u nekada poštovanoj Ribnikarovoj „Politici“. Do kada ćemo dozvoljavati da budemo taoci ostataka jednog svuda u svetu napuštenog i propalog, apsolutno prevaziđenog režima? Kome uopšte može da smeta objavljivanje jedne obične čitulje u novinama? Kada malo bolje razmislim, jedini razlog za neobjavljivanje čitulje može da bude strah. Strah od istine, strah od podsećanja na crvene zločine, strah od budućih promena koje su neizbežne. To je sada i njima jasno. Uplašeni su kao mala deca koja plaču kod doktora jer treba da dobiju injekciju, a ipak znaju da će je dobiti na kraju balade. Drugovi komunisti, okruženi ste državama Evrope u kojoj više ne postoji ni jedna komunistička vlast. Da li vam je to jasno? Nigde vas više nema, a uskoro vas ni ovde neće biti. U Evropi trenutno ima dvanaest kraljevina. Sve su bogate, poštovane i visoko uređene države. Našu Kraljevinu ste uspeli onomad da ugušite u krvi. Međutim, vaš problem je to što niste uspeli baš sve da nas streljate. Uz Božiju pomoć biće Srbija trinaesta kraljevina u Evropi, a vi jako malo možete da učinite da nas sprečite u tome. Ima nas sve više i više. Ako vas uveseljava da tu i tamo zabranite neku čitulju, to je vrlo jadno, ali neka vam bude. Za sada.
Završiću rečima Svetog Jovana Kronštatskog, duhovnog vođe i osnivača Monarhističkog saveza ruskog naroda koji je rekao: „Ako smo pravoslavni, to znači da smo monarhisti. Ako nismo monarhisti, to znači da nismo pravoslavni.“
