Kako sam prestao da verujem u predizborna obećanja
Kraj devedesetih. Masa ljudi na Trgu slobode, i ja sa njima. Oduševljeno smo skandirali raznim govornicima koji su se smenjivali, dok je svirala borbena muzika iz moćnog razglasa. Hipnotički ritam dobošara Dragoljuba Đuričića je dizao borbeni moral demonstrantima protiv diktature Miloševića. Odjednom muk, pa oduševljeno pljeskanje i nikada jače duvanje u pištaljke. Na govornicu se popeo Zoran Đinđić, lider opozicije. Počeo je da govori, tačnije vikao je i mahao rukama „Prva stvar koju ćemo da uradimo kada dođemo na vlast, vratićemo imovinu koju su narodu oduzeli komunisti!“
Od sreće su mi se zamaglile oči. Najzad neko da to otvoreno kaže! Oduševljeno sam tapšao, ma bio sam spreman i da dobijem batine od specijalaca, ako bude trebalo. I da me hapse, ako hoće. Samo da se ispravi nepravda učinjena srpskom narodu pre toliko decenija, među kojima je nastradala i moja porodica.
Kada je Zoran Đinđić postao premijer Srbije, imao je važnija posla. 2000. godine sam pristupio Ligi za vraćanje oduzete imovine i uključio se aktivno u borbu. Obraćali smo se svim nadležnim organima vlasti i tražili donošenje Zakona o vraćanju oduzete imovine, ali bez odgovora. Na jednom sastanku članova Lige sa premijerom Đinđićem, otvoreno smo ga pitali, kada se već udostojio da nas primi, kada misli da počne sa ispravljanjem te istorijske nepravde? Lakonski je odgovorio „Možemo da pričamo o čemu god hoćete, samo ne o vraćanju oduzete imovine.“ Pa dobro, pitao sam se zašto nas je uopšte i primio na sastanak? Znao je dobro ko smo i zbog čega smo došli. Nismo došli da pričamo o lakim ženama i teškim drogama, nego o rehabilitaciji naših pokojnih nepravedno osuđenih predaka, kao i o restituciji njihove imovine.
Par dana kasnije gostovao je u nekoj emisiji na TV, gde mu je voditeljka postavila skoro identično pitanje. Pragmatičan kakav je bio, dao je odgovor dostojan najvećih starogrčkih filozofa „Vidite, od akvarijuma možete da napravite riblju čorbu, ali od čorbe ne možete ponovo da napravite akvarijum!“ Voditeljka se smejala i klimala glavom, a ja sam osetio kako mi rastu magareće uši. On je sebi skuvao ukusnu „riblju čorbu“ od oduzete imovine, uselio se u vilu na Dedinju u Tolstojevoj ulici br. 35. Ta vila je bila uknjižena na gospođu Darinku Tatalović još 1999. godine, dakle bila je vraćena pravim vlasnicima još u vreme vladavine omraženog komunisičkog vođe Miloševića, kada su se bili uknjižili po pravosnažnoj presudi II osnovnog suda. Međutim, država je poništila tu uknjižbu kada je premijer Đinđić „bacio oko“ na tu vilu. Gospođa Tatalović je štrajkovala glađu ispred Agencije za restituciju, pretila je da će da se digne u vazduh ako joj ne vrate kuću, jer nema više od čega da živi. Bez uspeha. U toj otetoj vili i danas živi udovica pokojnog premijera Đinđića.
I nakon toga što je premijer mučki ubijen, njegova žuta banda je nastavila da vlada još dugo. Nikada nije ni pomišljala da stvarno izvrši restituciju a kamoli da izvrši lustraciju komunističke strukture u vlasti. Primali su u stranku sve bivše članove JUL-a,
takođe se kleli u levicu. Kada su na kraju propali, veliki deo se samo elegantno prebacio na pobedničku stranu. Još uvek su na vlasti, samo su promenili farbe kao kameleoni.
Tako da od tada više ne slušam nikakva predizborna obećanja, niti čitam programe stranaka, osim ako mi je do smeha. Zapamtite, niko nam neće vratiti otetu imovinu dok se sami ne udružimo, nas nekoliko stotina hiljada sa odgovarajućim desnim strukturama koje neće biti lažni probni baloni, lutkice i pudlice raznih režima. Od zvaničnog raspada Titovog SKJ, režimi se menjaju s vremena na vreme, ali ostaju identičnog mentalnog sklopa, sličnog sastava, a što je najgore istog komunističkog otimačkog ponašanja. Posle mnogo decenija su se modernizovali, ne otimaju imovinu puškama i ne streljaju, sada to isto elegantno obavljaju olovkom.
