Danas smo počeli da sređujemo kapiju jedne od parcela nekadašnje dedine tekstilne industrije „Kosmaj“. Kapija je, kao i cela parcela, obrasla u drveće i žbunje. Otpad i đubre su razbacani na sve strane. Očigledno je da je niko decenijama nije koristio ni u kakvu pametnu svrhu. Ne mogu a da se ne zapitam, kada su već otimali zemljište i fabriku, pa posle prodavali u Agenciji za privatizaciju, zbog čega su ostavili da se sve tako raspada i utone u vegetaciju i zaborav?
U dedinu fabriku još uvek ne mogu da uđem jer nam nije vraćena, ali vidim sa ulice krošnju drveća koje raste iz centra fabričke zgrade i prolazi kroz nekadašnji krov fabrike. Pusto je, nema nikoga osim jednog čoveka, verovatno čuvara koji tu ne radi ništa. Zar je to moralo tako da bude? Višedecenijska nebriga o fabričkom krugu je dovela do toga da sada liči na idealno mesto za snimanje horor filmova.
Brusilicom sam isekao lance i šipke koje su namerno postavili da ne mogu da uđem. Velikim baštenskim makazama sam pažljivo očistio granje i pruće ne bi li moglo da se priđe. Kada sam zakoračio unutra, iz džungle je izašao veliki žuti pas. Mislio sam da će me napasti, ali srećom nije. Obezbedio sam kapiju spolja lancem i katancem koji sam dobio od službenog bravara javne izvršiteljke. Zatim sam ponovo okačio znak „zabranjeno parkiranje“ na kapiju. Nadam se da se neće usuditi da ga ponovo polome „komšije“ koji još uvek drže dedinu fabriku kupljenu na licitaciji. Žutom bojom sam označio asfalt ispred kapije, znak da ovo više nije napuštena kapija, već da sada ponovo ima vlasnika.
Kroz glavu mi je proletelo sećanje, dok sam početkom dvehiljaditih bio kandidat- član italijanske privredne komore, imao sam dogovor sa stranim investitorima koji su samo čekali da se dedina fabrika vrati nama, pravim vlasnicima, pa da se ponovo pokrene proizvodnja. Na moje insistiranje, pristali su na kompletan socijalni program zaštite radnika tadašnjeg “Termovent”-a, a takođe su pristali i potpisali da se neće otpustiti ni jedan jedini zaposleni. Iz razgovora sa radnicima, saznao sam da nisu dobijali ni minimalni lični dohodak mesecima, pitali su me kada ćemo već jednom preuzeti fabriku? Slegao sam ramenima. Italijani su bili poslali tadašnjoj vladi Srbije i pismo o namerama, sa kompletnim elaboratom. Naravno, naši političari su se oglušili na to i odgovora nije bilo. Iz nekog razloga, više im se sviđalo da tadašnji direktor “Termovent”-a Nikola Vujović otpusti zaposlene pa da se posle sve proda u bescenje.
Idemo dalje, posle ulaska kroz kapiju sledi, uz Božiju pomoć, veliko čišćenje i raskrčavanje otpada bagerima.
