Letak iz 2004.

Letak Lige iz 2004. godine

Da se podsetimo kako je izgledao naš letak iz vremena dok smo se još borili za vraćanje oduzete imovine kao lavovi. Nije bio skup, novac smo sakupljali od dobrovoljnih priloga na sastancima opštinskih odbora. Štampali smo na kućnim štampačima i kopirali u obližnjim fotokopirncama. Pronalazili smo i štamparije koje su imale razumevanja za našu stvar, pa smo ih tamo sekli. Bitna je bila volja i želja da se promeni sistem i vladavina žutih lopova koji su rasprodavali našu očevinu i dedovinu u Agenciji za privatizaciju. Danju smo delili letke po gradu prolaznicima i u razgovoru sa njima objašnjavali razloge našeg nezadovoljstva, i za šta se borimo. Noću smo organizovali akcije lepljenja plakata na kojima se promovisalo vraćanje imovine koju su komunisti opljačkali. Bilo je dana kada bi ceo Bulevar kralja Aleksandra osvanuo oblepljen našim plakatima, kao i strogi centar grada. Bile su to obične crno-bele plakatice formata A4, jeftine, ali efikasne. To se videlo po uvećavanju broja novopridošlih na naše sastanke. Ponekad su i sale mesnih zajednica bile male da prime sve zainteresovane koji bi došli da prisustvuju. Borili smo se i da se pravoslavnoj crkvi vrati imovina. Veliki uspeh je bio vraćanje zemljišta manastiru Kaone. Nažalost, crkva se nije borila za nas.

Radilo se, opljačkana braćo i sestre. Bili smo poletni i uvereni u uspeh. Pouzdali smo se u sopstveni elan i istrajnost. Verovali smo da pravda mora da pobedi sistem. Nismo uspeli. I danas se pitam, šta se u stvari desilo? Zamor materijala? Slabo angažovanje treće generacije naslednika žrtava komunizma? Svađa, pa podela na mnogo sitnijih, ali slabih organizacija sa istim ciljem? Izdaja u samom vrhu rukovodstva? Možda i sve to zajedno, da ne nabrajam dalje.

Kako god bilo, živi smo i danas. Ima nas na desetine hiljada, uzalud sve ako spavamo. Znam da EU i dalje vrši pritisak na Srbiju da reši problem restitucije i promeni nakaradni Zakon o vraćanju oduzete imovine. Ni to ne vredi ako smo nevidljivi. Verujem da je krajnje vreme da podignemo glave i pokažemo da postojimo, da nas država primeti. Udružimo se ponovo, sada kada smo preboleli takozvane “dečije bolesti” jedne organizacije, možemo biti mnogo jači i pametniji u novoj. Nemojte da mislite da je dovoljno piskaranje po internetu i fejsbuku. Da, sve to i oni čitaju, ali ih je baš briga, smeju nam se. Kada budemo pokazali koliko nas ima u mirnim protestima na ulici, snimljeni za TV vesti, to će biti novi početak naše borbe za ispravljanje nepravde. Ja sam spreman, u svako doba. Čekam vas.