Posle dugog vremena rešili smo da odemo par dana na odmor do vikendice. Želeli smo da iskoristimo bar tih nekoliko poslednjih vrelih dana avgusta. Posle manje od pola sata vožnje Ibarskom magistralom, bili smo tu. Posla je bilo mnogo, zapušteno imanje je moralo da se pokosi, kuća da se očisti. Ali obećanje dato sinu da ćemo otići na pecanje, e, to je moralo da se ispuni. Ćudljiva reka Kolubara nas je iz daljine dozivala svojim penušanjem i bučnim hučanjem, tamo odmah iza brane, gde se pretvarala u uske brzake pune riba, vodenih zmija i drugih raznolikih životinja.
Dogovor je pao. Mama će ostati sa bebom u vikendici, beba je još suviše mala za naše poduhvate, a stariji sin i ja smo spakovali štapove za pecanje i krenuli. Posle desetak minuta već smo bili nadomak Stepojevca, malog mesta na putu do Kolubare. Tu smo zastali na kratko, pa sam ušao u samoposlugu da kupim nešto hrahe i pića. Dok sam nosio pune kese prema parkiranim kolima, pogled mi je pao na verovatno jedinu kafansku baštu u centru mesta. Poželeo sam da sednemo u ovu baštu i popijemo sok.
Pobegavši na kratko iz grada, želeo sam da se opustim od poslova, briga i mog ličnog nemira koji me je gonio na pisanje. Bašta kafane se bukvalno naslanjala na ovdašnji Dom kulture. Na otpalim delovima fasade te zgrade, videli su se veći kameni delovi, ugrađeni u zidove između cigala. Na njima su se nazirala ćirilična slova, davno uklesana posle teških bitaka. Setio sam se legende koju sam nekada davno čuo i shvatio u šta gledam. Nema meni mira, ni odmora od pisanja, shvatio sam u trenutku. Pobegnem iz grada, a evo baš ovde me pronađe znamenje, čudan besramni spomenik ljudskoj surovosti.
Negde oko polovine prošlog veka pristupilo se izgradnji ovog Doma kulture. To je po svoj prilici trebalo da donese sreću i prosperitet ovom malom mestu, radost pozorišnih predstava u malom, igranke, ko zna kakve još vrste zabava. Ali, nije ispalo tako. Pošto u blizini nigde nije bilo kamena i građevinskog materijala, lokalne komunističke vođe su organizovale rušenje starog groblja u cilju nabavke materijala za zidanje Doma kulture, prisetio sam se.
Kada je momak doneo sokove za nas, pitao sam ga gde se nalazi to staro groblje koje su komunisti oskrnavili zbog kamenja. Jedan starac, gost za susednim stolom, neću mu navoditi ime iz razumljivih razloga, čuo je o čemu se raspitujem. Momak je slegao ramenima, pokazao mi je rukom pravac gde bi to groblje trebalo da bude, ali nije znao ništa više o tome, pa je otišao svojim poslom. Starac je potom ćutke ustao i privukao stolicu bliže našem stolu. Priča je počela, navodim je ovde u celosti.
Bezbožnici su volovskim zapregama čupali krstače sa grobova, i stećke poginulih ratnika iz Prvog svetskog rata. Mnogo je tu sahranjenih junaka iz Kolubarske bitke. Svi ti spomenici su baš tu dovučeni volovima i ugrađivani u temelje i zidove zgrade. Na toj padini groblja je bilo više od pet stotina spomenika podignutih poginulim ratnicima bitaka još od početka 19. veka, a danas ih je jako malo ostalo. Starac kaže da je ostao i odbranjen spomenik Savi Kuzmanoviću, ali nisam uspeo kasnije da ga pronađem jer je groblje danas zapušteno i obraslo u visoku travu i korov. Narod, zgrožen ovim postupcima, tvrdio je da se noću iz novosagrađene zgrade čuju krici i jauci nesmirenih duša čiji su grobovi oskrnavljeni. Ali, narod kao narod, što bi se reklo. Voli da ispreda legende. U svakom slučaju, danas je ta zgrada napuštena. Bacio sam pogled kroz musave prozore, unutra je puno nabacanog krša. Od nečega što je trebalo da bude Dom kulture, nije ostalo mnogo. Starac mi je još ispričao da su se prilikom izgradnje magistralnog puta popovi bunili i tražili od vlasti da se zaobiđe još jedno veliko groblje ratnika iz Kolubarske bitke, ali tadašnjim vlastima nije padalo na pamet da zaobiđu groblje, pa je asfalt magistrale prešao tačno preko njega. Naravno, legenda kruži i o tome. Potvrđene crne tačke na delu puta Šiljakovac- Meljak-Stepojevac do danas odnose gomile života u neobjašnjivim saobraćajnim nesrećama na potpuno ravnim deonicama puta.
Naravno, o legendama i prokletstvima ne vredi diskutovati. Ali zato činjenice o bezbožničkom i neljudskom postupku komunističkih vlasti i u Stepojevcu stoje. Sakrivali su i prećutkivali sve što je pre njih postojalo, nikakva istorija srpskog naroda se po njima nije ni događala do njihovih sedam ofanziva. U skladu sa tim su, nažalost, i postupali. Molim te, Bože, podari večni mir ogoljenim skeletima srpskih junaka ostavljenim bez svojih nadgrobnih ploča i spomenika.
